PRIVATIZACIJA 2010.
Prvo modernizacija, onda privatizacija: to je „u dve reči“ rezime Strategije privatizacije Naftne industrije Srbije koju su napravili Meril Linč i Rajfajzen investment – Nema prodaje rafinerija, nema privatizacije na parče, nema prodaje većinskog paketa; NIS će biti u većinskom državnom vlasništvu (bar) do 2010. godine – Tender za pronalaženje strateškog partnera treba da bude raspisan sredinom jula, dok bi potpisivanje kupoprodajnog ugovora trebalo da se obavi u decembru
Prvo, Naftna industrija Srbije neće biti privatizovana u delovima nego kao jedinstvena, tzv. vertikalno integrisana kompanija. Drugo, privatizacija će se odvijati
u dve faze. U prvoj će strateškom partneru, koji pobedi na tenderu, biti prodato 33-40 odsto NIS-a, dok će država zadržati većinski udeo, dok tek u drugoj fazi, koja počinje 2009. godine, strateški partner, preko berze, dolazi do većinskog vlasništva. U međuvremenu, s jedne strane, jedan deo vlasništva se deli malim akcionarima, a s druge, strateški partner investicijama od oko 850 miliona dolara (na šta se ugovorom o kupovini obavezuje) podiže kvalitet i vrednost kompanije.
Ovo su ključni elementi strategije privatizacije Naftne industrije Srbije koju je izradio konsultantski tandem Meril Linč (Merill Lynch) i Rajfajzen Investment (Raiffeisen Investment) do koje je Ekonomist došao.
Strategija je, završena i vladi dostavljena još krajem aprila, kako je ugovorom i predviđeno, ali ga je ona s nekim minimalnim i praktično beznačajnim primedbama vratila “na doradu” da bi joj nedavno bila dostavljena i ta nova, “prerađena i dopunjena” verzija. Početkom ovog meseca iz Vlade je poručeno da će strategija biti obelodanjena krajem maja, ali do četvrtka, 25, kada ovaj broj EM odlazi u štampu, to nije učinjeno. (Da podsetimo, ugovor između Vlade Srbije i savetnika potpisan je u januaru, ugovorom je predviđeno da strategija privatizacije bude napravljena za tri meseca, da se procedura završi za 15 meseci i da naknada savetnika iznosi 900.000 evra i 1,2 odsto od prodajne cene).
U ne tako obimnom dokumentu (na oko 100 strana) analizirana su najznačajnija pitanja vezana za predstojeću privatizaciju NIS-a: model privatizacije, privatizacija non-core delatnosti, investicioni program NIS-a i neophodna modernizacija, kao i pravno i zakonsko uređenje tržišta naftnih derivata u Srbiji – nakon privatizacije NIS-a.
Manjinski paket
Glavno pitanje koje se do sada u vezi sa privatizacijom NIS-a postavljalo, koje je podelilo i samu Vladu i na koje je, kao ključno, imao da odgovori privatizacioni
savetnik, bilo je – da li će NIS biti prodat u celini ili po delovima? Ovo pitanje se postavilo kao posledica nezgrapne formulacije u sporazumu sa MMF-om – koji je inicirao privatizaciju NIS-a, i u kome je stojalo da se vlada Srbije obavezuje da će izvršiti „prodaju većinskog udela u rafinerijama(!)“.
No, pošto je u međuvremenu novi sporazum sa MMF-om stavljen „ad acta“ i ova obaveza je postala bespredmetna. Možda je upravo čekanje da se MMF „skine s vrata“ i uslovilo da se Strategija, koja očigledno ne odgovara ranije preuzetim obavezama, malo duže „drži na ledu“. Da li je, i kako je (ako je), ovakav razvoj situacije slutio i savetnički dvojac, posebno je, mada nekako više retoričko pitanje.
Bez obzira na to, međutim, vredi zapaziti da polaznu tačku čitave strategije koju su
predložili međunarodni eksperti predstavlja (njihova) procena da su tržišni uslovi za privatizaciju naftnih kompanija ni manje ni više nego – odlični. Naftne kompanije, zbog visokih cena sirove nafte (reperna nafta tipa Brent je od januara 2004. do aprila 2006. godine poskupela za 132 odsto) ostvaruju rekordne zarade zbog visokih cena sirove nafte koje su zainteresovane da što pre investiraju u nove projekte.
Dakle, iako je procenjeno da bi pojedinačni delovi NIS-a (NIS Naftagas – istraživanje i proizvodnja, NIS Petrol – rafinerije i benzinske pumpe, NIS TNG – tečni naftni gas) i samostalno privukli pažnju potencijalnih investitora, zaključeno je da će najveća korist od privatizacije biti ostvarena ako se očuvae vertikalno integrisana organizacija kompanije. Smatra se, naime, da će strateški partneri biti zainteresovaniji za kupovinu udela u snažno pozicioniranoj kompaniji na značajnom tržištu u jugoistočnoj Evropi, nego za pojedine kapacitete.
Do sada su, kao što je poznato, neke kompanije, manje ili više snažno i transparentno, pokazivele zainteresovanost za privatizaciju samo pojedinih delova NIS-a: Lukoil za rafineriju Pančevo i maloprodajnu mrežu u Vojvodini, Hellenic Petroleum za pumpe itd. Poznavaoci prilika očekuju da se i Grci i (naročito) Rusi uključe u trku, čim starter, tj. Vlada Srbije da znak.
Što se tiče sporednih i imovine NIS-a, rešenja se razlikuju od slučaja do slučaja.
Predloženo je da se pre privatizacije samog NIS-a izvrši privatizacija Ugostiteljstvo i turizam, kao i prodaja udela u hotelu Hyatt u Beogradu, dok bi se tek po završetku prve faze privatizacije donele odluke o povlačenju iz Linde Karbodioksida, Petrohemije, Politike i Jugovoća. Kao razlog za to navodi se potreba da se „ne ometa osnovni proces privatizacije kompanije“, mada nije jasno u čemu bi se te smetnje ogledale.
Odluka da se ide na privatizaciju celog sistema tako reći automatski, značila je izbor sledećeg cilja, koji bi se najjednostavnije mogao izraziti parolom: prvo modernizacija, onda privatizacija. Ipak, zarazliku od nekih drugih, uglavnom domaćih ideja, „spiritus movens“ te modernizacije biće – strateški partner. Zbog toga je Strategijom preporučeno da se u prvoj fazi privatizacije između 33 i 40 odsto NIS-a proda strateškom partneru, kao i da se zaposlenima i građanima (odluku o tome donosi Vlada) podeli određena količina besplatnih akcija, ali da država ipak zadrži većinski paket. Zadržavanjem većinskog vlasništva u rukama države, u prvoj fazi privatizacije, osigurala bi se da se modernizacija kompanije, odnosno investicioni i socijalni programa od strane strateškog partnera izvrše u potpunosti.
Zauzvrat, da bi, dakle, strateški partner koji kupuje manjinski udeo i još se obavezuje na investicije u modernizaciju kompanije, imao interes da u ovakav aranžman uđe,
savetnici predažu da se ugovorom obuhvati i propiše jasan put i način na koji on dolazi do većinskog vlasništva u drugoj fazi privatizacije. Jasno je da investitori ne bi bili zainteresovan da ulože svoj novac i znanje ukoliko nemaju kontrolu odnosno nadzor nad sprovođenjem programa modernizacije i investicija. Strategijom ova oblast nije podrobno rešena (nije predviđeno da bilo ko ima „zlatnu“ akciju) ali je sigurno da strateški partner mora da dobije značajna prava glasa, uključujući i pravo veta, prilikom donošenja ključnih odluka na skupštini akcionara NIS-a. Pored toga, savetnici predlažu da strateški partner imenuje većinu članova borda direktora čime bi dobio značajne poluge moći u pogledu upravljanja firmom (kako je to rešavano u okruženju – videti Tabelu 5).
Nema sumnje da će ovo biti jedno od najdelikatnijih u procesu privatizacije NIS-a. Na
to je ovih dana podsetila i Danica Popović, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, povodom otkazivanja novog aranžmana sa MMF-om: "Prva stvar koju bi MMF tražio je nastavak privatizacije EPS-a, NIS-a i razvlašćivanje javnih preduzeća iz ruku partijskih funkcionera. Kad bi vlada na to pristala, ostala bi bez ogromnog 'džaka' iz koga finansira svoje članstvo.“
Treba međutim reći i to da će Vlada, osim upravljačkih prava, u procesu utvrđivanja strategije odrediti i ograničenja strateškom partneru – koja mogu da uključuju obavezu održanja vertikalno integrisane organizacione strukture, zadržavanja sedišta NIS-a u Srbiji, minimalnu proizvodnju ili zahtev da ni jedna rafinerija ne sme prestati sa radom.
Modernizacija kompanije
Od strateškog partnera se očekuje da kroz modernizaciju kompanije u narednih pet godina obezbedi: 1)Podizanje kvaliteta goriva u rafineriji Pančevo na nivo standarda Evropske unije (rok: 2010. godina); 2) Ispunjavanje i usklađivanje sa ekološkim zahtevima EU za rafinerije Pančevo i Novi Sad – takođe do 2010. godine i 3) Povećanje ulaganja u istraživanje i proizvodnju sirove nafte, kao i u marketing.
Procenjeno je da bi za postizanje ovih ciljeva u narednih pet godina bilo potrebno oko 850 miliona dolara. Pored sredstava koja bi NIS obezbedio iz sopstvenog tekućeg poslovanja, računa se da za navedene potrebe nedostaje još 200 – 400 miliona dolara. Obavezivanje na ovaj investicioni program, vredan 200-400 miliona dolara bi predstavljao sastavni deo ugovora o prodaji udela strateškom partneru.
U ovom kontekstu zanimljivo je podsetiti na česte izjave čelnika NIS-a kako će ovim ili onim potezom, bolje reći ovim ili onim kreditom dodatno podići vrednost preduzeća uoči njegove privatizacije. Naročito su bili jaki njihovi pritisci na vladu da im odobri uzimanje tzv. pred-privatizacionih kredita od Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) ili Međunarodne finansijske korporacije (IFC).
Prema mišljenju stručnjaka, međutim, to nije i ne bi dovelo do rasta vrednosti kompanije. Ovo tim pre, tvrdi se, što NIS i nema neki jasan i realan investicioni program po kome bi se pratila svrsishodnost i rezultati preduzetih ulaganja.
Ako se neko zapita šta je garancija da će NIS ostvariti tih 400-500 miliona evra profita (koje bi posle investirao u modernizaciju), tim pre što bi za nekoliko dana, tačnije 1. juna trebalo da dođe do liberalizacije tržišta derivata, odgovor je jednostavan: liberalizacije neće biti. Brojne institucije i svetske naftne kompanije su od Srbije zahtevale da ukine zaštitu domaće naftne industrije i da liberalizuje cene, ali je ocenjeno da bi ukidanje Uredbe o zabrani uvoza derivata i Uredbe o formiranju cena u sadašnjem trenutku bilo pogrešno. NIS u tom slučaju, smatra se, ne bi uspeo da izdrži konkurenciju stranih kompanija niti da tržištu ponudi adekvatan kvalitet goriva. I potencijalni strateški partneri NIS-a podržavaju opciju produženja važenja uredbi jer bi samo na taj način dobili vremena da osposobe kompaniju za izlaganje međunarodnoj konkurenciji.
Zbog toga se u Strategiji predlaže tranzicioni period produženja zaštite - od dve do
četiri godine (najduže do 2010. godine), tokom kojih bi NIS mogao da sprovede kapitalne investicije i dostigne (bar se tako računa) evropske standarde - kako za kvalitet goriva tako i u pogledu zaštite životne sredine, te spremnije dočeka konkurenciju.
Predloženo je da se nastavi sa kontrolom cena – za isto vreme dok je na snazi zabrana uvoza derivata, ali da se ona vrši po automatizmu – što znači da svaki put kada se cena ukupne nafte promeni za najmanje 1,5% u periodu od 15 dana, a ne kao što je do sada bio slučaj – odlukom Vlade, koja nije uvek pratila kretanja na tržištu nafte.
Druga faza
Druga faza privatizacije bi, po predlogu privatizacionih savetnika, trebala da počne najkasnije tri godine po završetku prve faze, što znači 2009/2010. godine.
Kako bi se Vlada obavezala da strateškom partneru omogući sticanje većinskog vlasništva nad kompanijom, najbolji način za ispunjenje ove obaveze, predlažu savetnici, bila bi javna ponuda akcija NIS-a na berzi. Time bi se sa jedne strane obezbedio razvoj tržišta kapitala u Srbiji, a s druge omogućilo postizanje realne cene za kupovinu dodatnog paketa akcija NIS-a koje bi strateški partner, po ugovoru, trebalo da otkupi.
Dakle, konkretnije govoreći, u sklopu pripreme NIS-a za izlazak na berzu bila bi određena visina početne cene po kojoj će se kotirati akcije, i strateški investitor bi dodatni paket akcija (do većinskog) mogao da kupi (tj. kupovao) po ceni koju bi plaćali i svi ostali kupci na tržištu.
Na ovaj način bi se obezbedilo da strateški investitor ispuni svoje ugovorne obaveze iz početne faze privatizacije - realizuje najznačajnije delove investicionog programa i poveća vrednost kompanije, kao i to da se cena za drugi paket vlasništva utvrdi najrealnije i najtransparentnije (jer u ovoj fazi ne bi moglo biti tendera zbog postojanja prava preče kupovine).
Željko Popović, predsednik Upravnog odbora NIS, je početkom godine izjavio da je „najbolje rešenje da se privatizuje manjinski deo NIS-a i to od 15 do 25 odsto akcija, koje bi trebalo da preuzme konzorcijum stranih kompanija.“ Pri tome je rekao i da za takvu opciju interesovanje pokazuju OMV, MOL, Lukoil i Helenik Petroleum. U aprilu su se u grčkoj štampi pojavile vesti da se odvijaju pregovori OMV, MOL-a i Helenik Petroleuma o formiranju konzorcijuma za zajednički nastup na tenderu za NIS.
Od svega toga, međutim, po svemu sudeći neće biti ništa jer je privatizacioni savetnik preporučio Vladi da se broj učesnika u konzorcijumu ponuđača ograniči - na jedan, što znači da bi se kao strateški partner NIS-a mogle pojaviti samo pojedinačne kompanije, a ne i konzorcijumi više kompanija.
Ova preporuka je logična ako se ima u vidu da bi formiranje konzorcijuma smanjilo konkurenciju među ponuđačima i, u krajnjoj liniji, vodilo ka raspodeli imovine NIS-a među članovima konzorcijuma. Pored toga, teško je verovati da bi konzorcijum više regionalnih naftnih kompanija imao stvaran interes da razvija i modernizuje NIS do nivoa jakog regionalnog igrača, što je jedan od ciljeva privatizacije naše naftne industrije.
Strateškog partnera NIS-a je potrebno tražiti među kompanijama sa spiska datog u Tabeli 4:
Konačno, ali nikako najmanje važno, pitanje koje možda ponajviše brine najšriu javnost: kolike prihode država može da očekuje od privatizacije NIS-a, budući da su
se u dosadašnjim diskusijama na ovu temu pojavljivale najraznije procene. U ovom trenutku, međutim, nije moguće dati ozbiljniju procenu državnih prihoda od privatizacije, jer još uvek nije urađena procena tržišne vrednosti kompanije. To bi, naime trebalo da se uradi tek na leto, ali se nešto ipak i o tome može reći.
Visina prihoda od prodaje NIS-a će zavisiti od procenjene tržišne vrednosti NIS-a, zatim od vrednosti investicionog programa koji će strateški partner morati da ispuni,
kao i od veličine udela koji će vlada ponuditi na tenderu. Najgrublja procena privatizacionih prihoda od prodaje NIS-a je izvršena na osnovu pretpostavke da se tržišna vrednost NIS-a kreće oko dve milijarde dolara. U tom slučaju bi se potencijalni prihodi kretali, opet u zavisnosti od visine investicija na koje se obaveže strateški partner, u rasponu od pedesetak do blizu 750 miliona dolara. Kao što Tabela 3 prikazuje, što veće investicije strateškog partnera – to manji prihodi državi.
Strategija privatizacije Naftne industrije Srbije sada čeka na „zeleno svetlo“ Vlade, a da li će pretrpeti izmene, i u kojoj meri, tek ćemo videti. Tender za pronalaženje strateškog partnera za NIS bi, prema planovima, trebalo da bude raspisan sredinom jula, dok bi potpisivanje kupoprodajnog ugovora sa strateškim partnerom trebalo da se obavi u decembru. Ove godine, razume se.
