SIROMAŠNA UDAVAČA SA MIRAZOM NA POČEK
NIS je jedina kompanija u svetu iz naftnog sektora koja nije reorganizovana punih 14 godina, sa viškom zaposlenih i niskim nivoom produktivnosti, što je prouzrokovalo zaostajanje u odnosu na konkurentske naftne kompanije u regionu.
Sudeći po najavama iz Vlade Srbije Naftnoj industriji Srbije ove godine sledi brzo restrukturiranje, a početkom 2006.godine i privatizacija rafinerija. Pritom, privatizacija rafinerija je predstavljena javnosti kao rezultat “uspešnih” pregovora sa MMF, iz usta i uz neskriveno oduševljenje ministra finansija Mlađana Dinkića, koji je verovatno u tome video mogućnost da poveća suficit u republičkom budžetu i "reši" sve probleme naftnog sektora, koji ga već duže vreme opterećuje svojim “inflatornim” pretnjama po makroekonomsku stabilnost zemlje. Niko, međutim, nije (ili jeste?!) pre toga izvršio ozbiljnu analizu mogućnosti za privatizaciju rafinerija. MMF to nije uradio jer mu to i nije u opisu posla, ali problem je što to nisu učinili ni ministar Dinkić, ni Vlada Srbije iako im to jeste u opisu posla.
Ozbiljna analiza mogućnosti privatizacije NIS-ovih rafinerija podrazumeva sagledavanje realnog stanja i performansi rafinerija radi procene njihove atraktivnosti za strane investitore, identifikaciju potencijalno konkurentskih privatizacija u regionu, kao i analizu dosadašnjih iskustava u privatizaciji naftnog sektora.
Sve analize treba izvršiti radi izbegavanja grešaka u privatizaciji sektora od strateškog značaja za državu, ostvarivanja najvećeg mogućeg prihoda od prodaje i stvaranja uslova za modernizaciju i dalji razvoj rafinerijskih kapaciteta u Srbiji.
Analiza stanja u Naftnoj industriji Srbije
Teorijski, realno sagledavanje stanja u NIS moglo bi potencijalne kupce da odvuče u pesimizam. Preduzetnička logika, na sreću, počiva na pretpostavci da svi uočeni problemi zapravo predstavljaju potencijalnu mogućnost za dalji rast i razvoj kompanije - ukoliko se savladaju.
A problema i njihovih uzroka ima mnogo…
NIS je osnovan 21.juna 1991.godine kao javno preduzeće (u državnoj svojini) za istraživanje, proizvodnju, preradu i promet nafte i prirodnog gasa. Godinu dana nakon formiranja biva pogođen sankcijama Ujedinjenih nacija i nemogućnošću uvoza osnovne sirovine za proizvodnju - sirove nafte. Nakon sedam godina poslovanja pod praktično nemogućim uslovima sledi NATO bombardovanje 1999.godine i razaranje rafinerijskih kapaciteta (procenjena šteta za Rafineriju Pančevo iznosi 400 miliona dolara, dok je u Novom Sadu šteta procenjena na 280 miliona dolara). Zbog svega toga do 2000-te kompanija je poslovala sa gubitkom. Uz sve teškoće izazvane faktorima van zone uticaja NIS, kompanija je podnosila i teret organizacionih promašaja napravljenih prilikom osnivanja: duplirane funkcije na nivou NIS i njegovih deset delova i smeštanje velikog broja non-core delatnosti u sastav NIS.
Ovi problemi u organizaciji nisu otklonjeni do današnjeg dana pa je, u ovom trenutku, NIS jedina kompanija u svetu iz naftnog sektora koja nije reorganizovana punih 14 godina, opterećena viškom zaposlenih (u NIS-u je zaposleno 17.500 radnika) i niskim nivoom produktivnosti. Sve to dovelo je do značajnog zaostajanja u odnosu na konkurentske naftne kompanije u regionu. Poređenja radi, mađarski MOL ostvaruje prihod po zaposlenom od oko 310.000 evra, a NIS oko 180.000 evra. To praktično znači da bi NIS, sa sadašnjim stepenom produktivnosti, trebalo da ima najviše 10.000 radnika.
Ovako iscrpljen, NIS u novi vek ulazi sa zastarelom tehnologijom koja vapi za modernizacijom, uz kvalitet proizvoda koji je daleko ispod evropskih standarda, uz zanemarljivu ulogu na regionalnom i inostranim tržištima, visok nivo akumuliranih dugovanja i gubitaka, bez potrebnih obrtnih i investicionih sredstava i gotovo potpuno knjigovodstveno otpisanim tehničko-tehnološkim kapacitetima. U relativno normalizovanim uslovima poslovanja, uz zaštitu države putem uredbi, NIS od 2000-te do danas počinje da beleži rast fizičkog obima proizvodnje, a beleži i dobit iz poslovanja od 105 miliona evra (u 2002.godini), 95 miliona evra (u 2003.godini), da bi 2004-tu godinu završio uz dobit od 30 miliona evra.
Uprkos vidnom poboljšanju finansijskih rezultata poslovanja, stopa ostvarenja planiranih investicija iznosi samo 30 odsto, što je nedovoljno da bi se kompanija ojačala i uhvatila priključak sa konkurencijom u regionu. Analiza stanja u kompaniji bila bi nepotpuna bez pominjanja uloge države u razvoju kompanije, jer je od njenog osnivanja pa sve do najavljene privatizacije država bila i ostala glavni kreator poslovne politike NIS. Poslovne odluke NIS uokvirene su brojnim zakonima i uredbama kojima se "do vrha" reguliše, birokratizuje i usporava proces donošenja odluka - što je u današnjoj ubrzanoj i dinamičnoj privredi jedan od najvećih grehova, koji se kažnjava - zaostajanjem.
Prema zakonskim odredbama, NIS je javno preduzeće sa javnom funkcijom. Pri tome je za Vladu Srbije odrednica "javna funkcija" važnija od odrednice "preduzeće" jer je NIS budžetski obveznik broj jedan (2004.godine je budžetu doprineo sa oko 675 miliona evra što predstavlja 16% ukupnih budžetskih prihoda) i glavni obveznik realizacije energetskog bilansa Srbije na nivou od 75 odsto svih naftnih derivata koji su potrebni tržištu Srbije. Cene NIS-ovih glavnih proizvoda bile su sastavni deo ekonomske politike svake Vlade od početka NIS-ovog postojanja. Kulminacija ovakvog načina donošenja poslovnih odluka odigrala se tokom 2004. godine kada je Vlada čak tri puta prekršila sopstvenu Uredbu o cenama derivata nafte i dovela do toga da NIS u drugoj polovini godine posluje sa negativnim cenama koje ne pokrivaju ni osnovne troškove proizvodnje.
Ceh ovakvog ponašanja Vlade je 70 miliona evra manja dobit u odnosu na prosek prethodnih godina. Ta sredstva su mogla da budu iskorišćena za preko potrebne investicije u modernizaciju rafinerija i podizanje njihove vrednosti pre privatizacije.
U ovoj analizi bilo bi neophodno razjasniti i česte optužbe da je NIS monopolista s obzirom na to da ova naftna kompanija tu poziciju zadržala jedino u oblasti "prirodnih monopola države" poput eksploatacije nafte i prirodnog gasa, prerade sirove nafte u rafinerijama i transportu gasa. U ostalim oblastima, poput prometa sirove nafte i naftnih derivata i distribuciji gasa, privatnici i strane kompanije su "agresivno prisutni" već nekoliko godina.
Pod takvim uslovima odigrava se i prva reorganizacija kompanije - sa svih strana "pljušte" predlozi, ideje, dobronamerne sugestije, mišljenja, analize, prognoze, nacrti, istraživanja, studije: domaćih eksperata, stranih eksperata, grupe eksperata, političara, ekonomista, analitičara, konsultanata, ministara, savetnika, teleprinterista...
Na kraju, naravno, pobeđuje - najjači.
Prema izjavi ministra Dinkića NIS će biti podeljen na četiri dela - tri javna preduzeća i akcionarsko društvo (javno preduzeće za transport nafte, javno preduzeće za transport gasa, javno preduzeće za distribuciju gasa i akcionarsko društvo NIS sa četiri zavisna preduzeća). U akcionarsko društvo biće smešteni prometnici (NAP, Jugopetrol, rafinerije nafte Pančevo i Novi Sad, Naftagas, i prateće delatnosti - kao četvrta celina).
Ministarstvo rudarstva i energetike nije se, naravno, oglasilo u vezi sa ovim pitanjem iako su u svim dosadašnjim istupanjima najavljivali drugačiji koncept restrukturiranja. Da li su i ovoga puta bili neobavešteni, zatečeni, iznenađeni - to više nije ni bitno. A izgleda da nikada nije ni bilo…
"Ping-pong" komunikacija i donošenje odluka na relaciji Vlada - ministarstva (nadležna i nenadležna) - politički podobno rukovodstvo su NIS i dovele u stanje "pesimističkih pokazatelja" sa početka teksta. Rešenje za oporavak NIS i modernizaciju rafinerija leži u privatizaciji, ali ne bilo kakvoj, već u uspešnoj privatizaciji, što, izgleda, predstavlja pretežak zadatak za njene sadašnje aktere. Očigledno je da su sadašnji potezi Vlade zasnovani na kratkoročnim finansijskim razmišljanjima: dok se mrda - oporezuj ga; ako nastavi da mrda - reguliši ga; kada prestane da mrda - privatizuj ga. Ovakav način razmišljanja u energetici izaziva brojne probleme, ali izgleda da će neko drugi o tome morati da brine...kao i svaki put do sada. Onaj ko će, sigurno, o tome morati najviše da brine je, često pominjani, privatizacioni savetnik. Vlada je najavila da će tokom jula, putem tendera, izabrati privatizacionog savetnika za Naftnu industriju Srbije.
Privatizacioni savetnici (srpski: provodadžije) najčešće su međunarodne investicione banke, konsultantske i revizorske kuće ili advokatske kancelarije koje se angažuju da pripreme i sprovedu postupak tenderske prodaje preduzeća. Posete predstavnika velikih investicionih banaka Vladi Srbije su, u poslednje vreme, sve češće - počev od emisara JP Morgan & Chase banke, PriceWaterhouseCoopers-a, EBRD do manjih konsultantskih kuća koje ciljaju na ovaj primamljiv posao. Da li će za privatizacionog savetnika biti odabran EBRD, kao što je u nekim krugovima nagovešteno, videćemo već u avgustu.
Privatizacioni savetnik će, u fazi pripreme, sa svojim timom konsultanata, pravnika, revizora, finansijskih i ekoloških eksperata analizirati kompaniju, izvršiti procenu vrednosti kompanije i tržišta i na osnovu toga pripremiti prodajnu dokumentaciju. U fazi pripreme, ministar privrede formira tendersku komisiju, koja ima pet članova - tri člana su predstavnici Vlade, jedan član je predstavnik lokalne samouprave, dok je peti član predstavnik NIS-a. Tenderska komisija ima obavezu da prati sprovođenje tendera i da odobrava rezultate tendera. Nakon pripremne faze, krajem 2005. godine ili početkom 2006. biće raspisan tender, nakon čega timovi konsultanata zainteresovanih kupaca (koji su otkupili tendersku dokumentaciju) vrše proces revizije i analizu kompanije (Due Dilligence), a obavljaju se i kompanijske posete kako bi se ostvario neposredan uvid. Na osnovu obavljenih analiza, zainteresovani kupci dostavljaju ponude. Sastavni deo ponude čini finansijski iznos ponude za cenu kapitala (novac koji Vlada dobija), investicioni deo (u kome se kupac obavezuje da će investirati određeni iznos u modernizaciju) i socijalni program, kojim su predviđene posebne pogodnosti za zaposlene. Potom sledi vrednovanje i rangiranje ponuda, po unapred poznatim kriterijumima, izbor najboljeg ponuđača, priprema kupoprodajnog ugovora i zatvaranje tendera. Kupac postaje vlasnik preduzeća kada uplati ceo iznos dogovorene kupoprodajne cene. Ukoliko se sve ove aktivnosti sprovedu u predviđenim rokovima, rafinerije u Srbiji bi, već od septembra 2006.godine mogle da imaju novog "gazdu".
No comments:
Post a Comment