Privatizacija naftnog sektora u Centralnoj i Istočnoj Evropi

Energyobserver.com

BOGATA PONUDA, A KUPCI PROBIRLJIVI

Privatizacija naftnog sektora u regionu centralne i istočne Evrope bila je u proteklom periodu veoma dinamična. S obzirom na to da su procesi privatizacije u ovom delu sveta započeli po okončanju sovjetske dominacije, početkom 90-tih uglavnom su vršene pripreme za privatizacije, koje su vrhunac doživele krajem devedesetih i početkom ovog veka. Ipak, ni posle petnaest godina, proces privatizacije u tim zemljama nije kompletiran, što samo potvrđuje njihovu složenost zbog preplitanja brojnih interesa na naftnom terenu - od ekonomskih, državnih, korporativnih, geopolitičkih do socijalnih i partijskih. Uprkos tome, proces privatizacije ne bi trebalo dovoditi u pitanje jer su sve studije, rađene na tu temu, potvrdile da su privatne kompanije koje posluju u konkurentskim uslovima, odnosno na tržištu, znatno efikasnije od državnih kompanija koje posluju u monopolističkom okruženju, pri čemu privatne kompanije nemaju problem sa obezbeđenjem neophodnih sredstava za modernizaciju i investicije što je najčešći slučaj sa državnim. Pored nedostatka novca za investicije, državne kompanije se često nalaze na udaru iracionalne cenovne politike Vlade, kao i poreskih davanja i političkih intervencija. 

Naftni igrači

U nastavku ćemo navesti ko su najaktivniji "igrači" u procesima privatizacije naftnog sektora u centralnoj i istočnoj Evropi. 

• Ruski LUKOIL je 1999.godine preuzeo većinsko vlasništvo (58 odsto) u bugarskoj rafineriji nafte Neftochim. 

• Grčki HELLENIC PETROLEUM je iste godine kupio većinski udeo (54 odsto) u makedonskoj rafineriji Okta. 

• Austrijski OMV, 2001.godine, otkupom akcija manjinskih akcionara dolazi u posed 10 odsto vlasništva nad mađarskom kompanijom MOL. 

• U 2002.-oj godini grčki HELLENIC PETROLEUM nastavlja ekspanziju na regionalnom tržištu kupovinom većinskog vlasništva (54 odsto) u crnogorskom Jugopetrolu. 

• Austrijski OMV potom preuzima četvrtinu vlasništva (25,1 odsto) rumunskog Rompetrola, da bi Rompetrol u aprilu 2005. otkupio od OMV svoj udeo i povratio kontrolu nad 100 odsto vlasništva u kompaniji. 

• Privatizacija u naftnom sektoru nastavlja se i u 2003.godini ulaskom mađarskog MOL u hrvatsku INA (kupovina 25 odsto akcija). 

• Ruski LUKOIL, 2003.godine, ponudom rekordne cene za benzinske stanice, kupuje 70 odsto srpskog Beopetrola. 

• HELLENIC PETROLEUM nastavlja sa ukrupnjavanjem - pripajanjem grčke kompanije Petrola Hellas. 

• PKN ORLEN - poljski lider u naftnom sektoru preuzima 63 odsto vlasništva prilikom privatizacije češkog Unipetrola. 

• Mađarski MOL, posle kupovina obavljenih 2000. godine (36 odsto) i 2002. godine (32 odsto), prošle godine kupuje preostale akcije slovačkog Slovnafta i time stiže do kontrolnog paketa od 98,5 odsto akcija. 

• Ruska državna naftna kompanija TATNEFT se, početkom 2004.godine, pojavljuje kao najbolji ponuđač (1,3 milijarde dolara) za 66 odsto vlasništva nad turskom rafinerijom Tupras, koja sa kapacitetom prerade od 27,6 miliona tona godišnje predstavlja 87 odsto rafinerijskih kapaciteta u Turskoj. Međutim, odlukom turskog suda, transakcija se poništava, a TATNEFT, u maju ove godine, najavljuje da neće učestvovati na ponovljenom tenderu za Tupras. 

• Austrijski OMV, 2004. godine kupuje 51 odsto učešća u rumunskom Petromu. 

• Aprila 2005. godine, mađarski MOL nastavlja da širi prometnu mrežu pripajanjem 130 Shell-ovih benzinskih pumpi u Rumuniji (oko 10 odsto rumunskog tržišta). 

Restruktuiranje NIS i priprema za privatizaciju, 2006. godine, odvijaće se pod pritiskom konkurentskih privatizacija u regionu. Reč je o potencijalnoj prodaji državnog učešća u poljskom gigantu PKN ORLEN, ponovnom pokušaju privatizacije rafinerije u Gdansku, septembarskoj privatizaciji turske rafinerije Tupras i potencijalnoj prodaji državnog udela u grčkom HELLENIC PETROLEUM. Sve te privatizacije prete da odvuku fokus poželjnih investitora sa NIS. 

Aprila 2002.godine LUKOIL je, zajedno sa engleskim partnerom ROTCH ENERGY, ponudio milijardu dolara za poljsku rafineriju nafte - Gdansk, koja sa mrežom od 300 benzinskih pumpi pokriva 17% poljskog tržišta. S obzirom da su velike zapadne naftne kompanije već pozicionirale potrebne rafinerijske kapacitete u ovom regionu, one nisu iskazale zainteresovanost za Gdansk. Poljska Vlada je, u tom trenutku, očajnički tražila investitora spremnog da uloži sredstva za modernizaciju rafinerije koja je poslovala na granici rentabilnosti, pa je pozdravila dolazak LUKOIL-a. Ta kompanija ponudila je i proširenje rafinerijskih kapaciteta sa 4.5 na 6.0 miliona tona godišnje, uz modernizaciju rafinerije koja bi obezbedila dostizanje svih ekoloških standarda u proizvodnji. Čak je ponudio i da obezbedi godišnji izvoz poljskih poljoprivrednih proizvoda u Rusiju u vrednosti od 500 miliona dolara. 

Sve ovo ipak nije bilo dovoljno da spreči pojavu snažnog talasa protivljenja ovoj privatizaciji. Ispitivanja javnog mnjenja su pokazala da 51% Poljaka smatra da investiranje velikih ruskih energetskih kompanija "nije u nacionalnom interesu", pa je poljska Vlada morala da popusti pod pritiskom i zaustavi ovu privatizaciju. Smatra se da je ovakvo raspoloženje značajno "podgrejao" i PKN ORLEN – vodeća naftna kompanije Poljske - zbog ugroženosti svog udela od 60% na tržištu derivata (sa svojih 2.500 benzinskih stanica). Londonski ROTCH ENERGY se povukao iz zajedničkog posla i pridružio se konkurentskoj ponudi PKN ORLEN-a za rafineriju u Gdansku. 

Oktobra 2004.godine u javnost su dospela dva izveštaja poljske tajne službe u kojima je stajalo da se Jan Kulčik, poljski tajkun, dva puta sreo u Beču sa ruskim špijunom Vladimirom Alganovim i obećao pomoć u ubedjivanju Vlade da donese drugačiju odluku u vezi privatizacije rafinerije u Gdansku. 

Ova privatizacija još uvek nije završena i očekuje se da će kupac biti poznat ove ili početkom iduće godine. 

Možda je negativan odnos poljske javnosti bio rezultat podsećanja Poljaka na period sovjetske dominacije, ali i novu rusku praksu da kao instrumente za ostvarenje svojih unutrašnjih i spoljnopolitičkih ciljeva koristi energetske kompanije poput LUKOIL-a i GAZPROM-a. 

Poznato je, na primer, da je LUKOIL u februaru 2002.godine kao manjinski vlasnik akcija uspeo da pravno izdejstvuje zatvaranje ruske televizije TV-6, koja je podržavala protivnike ruskog predsednika Putina. GAZPROM je 2001.godine učinio istu stvar sa ruskom televizijom NTV, koja je bila Putinov glasni kritičar. Primeri korišćenja ruskih energetskih kompanija u spoljnopolitičke svrhe takođe su poznati. Krajem devedesetih, Rusija je potpisala sporazum sa Sudanom za razvoj naftnih polja u centralnom Sudanu u zamenu za isporuku oružja sudanskoj vojsci. LUKOIL značajno investira u razvoj novih naftnih polja u Iraku, Alžiru, Libiji. 

Svi ovi primeri ukazuju da Rusija ne preza od korišćenja energetskih kompanija u svom pohodu na teritorije koje smatra "svojim" interesnim područjima. 

Na pitanje koliko vredi NIS se ne može dati jednoznačan odgovor, jer će vrednost NIS-a odrediti njegova atraktivnost za pojedinačnog investitora u trenutku privatizacije, što opet zavisi od procene njegove mogućnosti da ostvaruje profit u budućnosti. 

Kao najbolji putokaz može poslužiti pregled iznosa koji su postignuti u privatizaciji rafinerijskih i prometničkih kapaciteta u proteklom periodu.

Obavljene analize su imale za cilj da identifikuju najznačajnije, najzainteresovanije, najpoželjnije i najverovatnije kupce NIS-a, pri čemu su se izdvojili mađarski MOL, austrijski OMV, ruski LUKOIL i najveća nepoznanica - izraelski BATEMAN. Navedene kompanije imaju strateške razloge za ulazak na srpsko tržište: MOL jer želi da potvrdi ulogu regionalnog lidera, OMV zbog svog fokusa na Dunavski koridor, LUKOIL da obezbedi i proširi postojeći udeo na srpskom tržištu, dok je BATEMAN izrazio snažan interes za učešće u privatizaciji NIS-a i petrohemijskog kompleksa. 

Ko će biti novi vlasnik Naftne industrije Srbije – videćemo tokom 2006.godine.