Biomasa

Ekonomist Magazin

BIOMASA - SPALJENE MILIJARDE

Ukupan godišnji energetski potencijal biomase u Srbiji iznosi oko 2,7 miliona tona ekvivalentne nafte; to je više odpolovine ukupne godišnje proizvodnje električne energije (koja je prošle godine iznosila oko 34 milijarde kWh), blizu je četiri petine uvezenog prirodnog gasa (2,3 milijarde m³) ili nešto preko polovine ukupnog godišnjeg uvoza nafte (lane: tri miliona tona); u parama to je oko 700 miliona evra 

Svake godine na njivama Srbije se spali i ode u nebo, poput dima, dva Đerdapa. Neverovatno?! Jeste, nevervovatno je, ali je i istinito. Prema Studiji o biomasi, koju je (u okviru Nacionalnog programa za energetsku efikasnost) napravilo Ministarstvo za nauku i životnu sredinu, naši “poljoprivredni proizvođači” zapale i sagore još više, čak 10 miliona tona različitih biljnih otpadaka i ostataka, ali je od toga dve trećine pogodno za upotrebu u poljoprivredi (za zaoravanje, ishrau stoke, prostirku), a “samo” jedna trećina bi mogla da ima energetsku upotrebu. Zašto “samo”?

Pa zato što je tih tri miliona tona biljne mase po energetskom potencijalu jednako 11 milijardi kilovatčasova električne energije, a toliko godišnje proizvedu sve

hidroelektrane u Srbiji. Dakle, Đerdap I i II, pa Drinske hidroelektrane, pa Limske HE, pa…ukupno 2.800 megavata instalisane snage. Da ovaj gubitak učinimo još “plastičnijim” – mada uopšte nije reč o plastici, već pre o suvom zlatu – ta električna energija, po domaćim cenama (3,8 evrocenti za kWh), po stranim bi bilo još mnogo više, vredi, 400 miliona evra. A to je pola sume potrebne za izgradnju Kolubare B (700 megavata, 800 miliona evra).

Svaki komentar ovde je suvišan, ali ako je nekome to malo, evo još nekih energetskih

“pikanterija”. Pomenutih tri miliona tona biomase vredi, energetski ali i finansijski, koliko i milion tona nafte (što je otprilike trećina našeg uvoza) ili 1,2 milijarde metara kubnih prirodnog gasa, što je još i više, odnosno čak polovina našeg godišnjeg uvoza ili, konačno, preko pet miliona tona uglja, lignita, što je oko 15 odsto ukupne domaće proizvodnje.

I, sad stvarno konačno, ovim se, ne samo gubi čista energija, nego se i osiromašuje zemljište, zagađuje vazduh i vode. Treba li dodati da je ovo spaljivanje ostataka na njivama nije zabranjeno zakonom.

Perspektive

Biomasa je najveći obnovljivi izvor energije, a Srbija spada u vrh evropskih zemalja po količini raspoložive – a neiskorišćene biomase. Tehnologije za njeno korišćenje su raspoložive, ekološki prihvatljive i ne spadaju u red visokih tehnologija. Domaća industrija već proizvodi opremu za korišćenje biomase, ali nije dovoljno razvijena oprema za sakupljanje, transport i pripremu biomase. Procena je da je u Srbiji oko 200.000 hektara neobrađenog zemljišta, koje se može iskoristi za uzgajanje „energetskih šuma”. Sve ovo ukazuje da postoji dobra perspektiva za veće korišćenje biomase, ali da bi se to i dogodilo, potrebno je da država zakonski zaokruži ovu oblast donošenjem potrebnih propisa, jer će time omogućiti nastanak tržišta u ovoj oblasti i veću primenu biomase u svakodnevnom životu.

Na žalost, u Srbiji se danas značajnije primenjuje samo sagorevanja biomase. Za vreme embarga, više fabrika u Srbiji se bavilo proizvodnjom biodizela (Brixol – Vršac, Prva iskra – Barič, Biopetrol – Požega), ali je ona nakon ukidanja sankcija napuštena. Nedavno je Victoria group iz Novog Sada najavila pokretanje fabrike za proizvodnju biodizela u Šidu (godišnjeg kapaciteta 100.000 tona), koja će biti najveća fabrika ove vrste na Balkanu.

Kolike su mogućnosti uštede prilikom korišćenja biomase za zagrevanje govori i sledeća analiza. Ukoliko bi se za grejanje, tokom 150 dana zime koristio kotao snage 400 kW (sa kojim se može zagrevati 2500 m² stambenog prostora), troškovi goriva bi iznosili: ukoliko se koristi gas – 4,3 miliona dinara, ako se koristi lož ulje – 5,3 miliona dinara, a ukoliko bi se kao gorivo koristile bale slame – troškovi goriva bi iznosili 1,7 miliona dinara (računato prema ceni bale slame od 50 dinara).

Iako su kod nas ranije postojala postrojenja za proizvodnju biogasa iz tečnog stajnjaka – najveći deo danas ne radi. Dobijanje biogasa iz tečnog stajnjaka ne bi imalo veliki uticaj na energetski bilans ali bi imalo velike ekološke prednosti: tečni stajnjak je delimično štetni otpad koji nekontrolisano oslobađa gasove i zagađuje podzemne vode i zemljište. Korišćenje ovog energenta bi bilo ekonomski opravdano na farmama, na kojima se danas uglavnom koristi električna energija za grejanje staja. U Kruševcu je ove godine izrađen projekat za izgradnju regionalne deponije otpada u Strnju po kome je predviđeno da se vrši reciklaža otpada, proizvodnja biogasa i proizvodnja električne i toplotne energije po austrijskoj tehnologiji, a investitor je austrijska kompanija „TVP Energy System”. Vrednost projekta je procenjena na 2,3 miliona evra

Korišćenje biomase za istovremenu proizvodnju električne i toplotne energije do sada nije bilo u upotrebi, zbog visokih investicija i neophodnog uvoza potrebne opreme, ali bi izgradnju ovakvih postrojenja trebalo razmotriti u fabrikama celuloze i hartije, kod kojih bi cena biomase kao goriva bila praktično nula, a sopstvenom proizvodnjom bi se pokrio i deo potreba za električnom energijom, koja se koristi u velikim količinama u procesu proizvodnje. Pored toga, za Srbiju je značajna mogućnost korišćenje biomase u ko-sagorevanju u već postojećim energetskim postrojenjima, u kojima se uz postojeća goriva može koristiti i biomasa u različitim oblicima.

Prepreke

Glavna prepreka većem korišćenju biomase za proizvodnju električne energije leži u troškovima proizvodnje: proizvodnja električne energije iz biomase još uvek ima značajno veće troškove od proizvodnje iz fosilnih goriva, kao što je ugalj u Srbiji.

Jedan kilovatčas električne energije dobijen iz biomase bi imao cenu od 5 do 15 evrocenti, dok jedan kilovatčas proizveden iz uglja ima cenu od 3 do 5 evrocenti. 

Međutim, ova analiza ne uzima u obzir eksterne troškove proizvodnje električne energije tj. troškove uticaja fosilnih goriva na životnu sredinu: proizvodnja električne energije iz uglja izaziva povećane emisije sumpor-dioksida i azotnih oksida koji uništavaju prirodne resurse, negativno utiču na zdravlje ljudi, oštećuju građevinske objekte.

Pobornici korišćenja obnovljivih izvora energije smatraju da bi cena proizvodnje električne energije iz biomase bila konkurentna fosilnim gorivima kada bi se i eksterni troškovi uključili u analizu. U svakom slučaju, u budućnosti se očekuje povećano korišćenje biomase za proizvodnju električne energije jer će doći do usavršavanja tehnologija i boljeg iskorišćenja biomase (što bi moglo da smanji troškove proizvodnje kilovatčasa na 4 – 10 evrocenti), dok se sa druge strane očekuje rast cena fosilnih goriva (uglja, gasa, nafte) pre svega zbog toga što su njihove rezerve ograničene i sve se više iscrpljuju.

Evropska unija, koja je svetski lider u korišćenju obnovljivih izvora energije koristi različite mehanizme da bi povećala njihovo korišćenje: podsticajne tarife (garantovane minimalne cene za otkup električne energije iz obnovljivih izvora), zelene sertifikate tj. obavezne kvote za proizvodnju, investicione subvencije, fiskalne mere i drugo.

U Srbiji se proizvođači električne energije iz obnovljivih izvora samo deklarativno tretiraju u novom Zakonu o energetici: imaju status povlašćenog proizvođača, ali još uvek nema podzakonskih propisa koji treba da definišu cene, tarife, tehničku regulativu i drugo, da bi se ova električna energija mogla „ubaciti” u mrežu. U sadašnjim uslovima, EPS samostalno diktira cenu po kojoj bi otkupljivao tako proizvedene kilovate, a ona je daleko niža od troškova njene proizvodnje. Iz tog razloga se biomasa kod nas koristi samo za sagorevanje u malim i srednjim kotlovima tj. za zagrevanje.

Probijanje

Domaća industrija proizvodi opremu za korišćenje biomase: mali kotlovi (snage do 100 kW) na biomasu su namenjeni za grejanje individualnih stambenih zgrada, dok se kotlovi srednjih snaga mogu koristiti za zagrevanje većih stambenih i poslovnih objekata, kao i u raznim industrijskim postrojenjima npr. sušarama ili staklenicima. 

Cene malih kotlova se kreću od 15 do 70 evra po kilovatu snage, dok se cena srednjih kotlova kreće od 75 do 200 evra po kilovatu snage, što zavisi od stepena automatizacije loženja. Ovi kotlovi kao gorivo mogu koristiti baliranu slamu soje i strnih žita, kukuruza, drvo, orezke iz voćarstva i vinogradarstva, brikete od biomase kao i gorive otpatke, a njihovom proizvodnjom se za sada u Srbiji bave Nigal iz Novog Sada, Terming iz Kule, Termomont iz Šimanovaca, Kirka iz Beograda, Bratstvo iz Subotice, Inomag iz Bačke Topole i drugi. Termomont nudi i zanimljive kombinacije – kotlove na biomasu i solarne panele, kojima se kombinovano mogu koristiti za zagrevanje staklenika, ali i centralno grejanje.

U okviru Nacionalnog programa za energetsku efikasnost, u PKB-u je realizovan projekat dobijanja energije iz biomase. Fabrika kotlova „Tipo Kotlogradnja” je izradila kotao snage 1000 kilovata toplotne energije, u kome se sagorevaju velike bale sojine slame. U PKB-u se soja uzgaja na oko 2000 hektara, a sojina slama je bila potpuno neiskorišćena i predstavljala je balas u proizvodnji. Snaga ovog kotla je dovoljna za zagrevanje 50 prosečnih kuća, ubiranjem sojine slame sa površine od dvestotine hektara. PKB nastavlja projekat izgradnjom kotlova za zagrevanje plastenika, ukupne površine od oko pet hektara.

Jednu od dodatnih prepreka većem korišćenju biomase je što osim za ogrevno drvo - u Srbiji ne postoji tržište biomase kao goriva. Cena biomase se formira na osnovu troškova ubiranja tj. prikupljanja, transporta i skladištenja biomase. Procene o maksimalnoj ekonomski opravdanoj dužini transporta se kreću od pedeset do sto kilometara od mesta njenog nastanka. 

Ovaj nedostatak se može prevazići presovanjem biomase, čime se njena zapremina smanjuje za sedam do četrnaest puta, a kao proizvod se dobijaju briketi. U proseku, jedna tona briketa zamenjuje 3 – 3,5 kubnih metara ogrevnog drveta. Ovakvi briketi – koji su napravljeni od piljevine, kukuruzovine, slame, trske, lišća, granja, kore drveta, ljuske od krompira, ljuske od suncokreta, reznica vinove loze – pri sagorevanju stvaraju deset puta manje pepela od uglja i čak sto puta manje sumpora od uglja.

U našoj zemlji postoji nekoliko proizvođača briket mašina, a cena im se kreće u zavisnosti od kapaciteta: oko 10.000 evra za mašinu kapaciteta 45 kg briketa na čas, 

do 27.000 evra za mašinu kapaciteta 300 kg briketa na čas. Obzirom da cena briketa u najvećoj meri zavisi od raspoloživosti biomase, ona značajno varira. Prema dostupnim informacijama, cena jedne tone od biomase iznosi 40 – 50 evra po toni, dok cena briketa od bukovine (opiljci, piljevina) iznosi 80 – 90 evra po toni. U Austriji se, na primer, prošle godine cena kretala između 14,8 i 18,3 evra po kubnom metru piljevine, a cena drvenih briketa je iznosila oko 170 evra po toni.

Umesto zaključka, bez obzira na sve rezerve u pogledu trenutne ekonomske isplativosti biomase, valja ponoviti da je njen energetski potencijal zaista ogroman. Dakle, godišnji energetski potencijal neiskorišćene biomase u Srbiji jedna je količini od 55 odsto ukupno proizvedene električne energije ili 78 odsto ukupnog godišnjeg uvoza prirodnog gasa ili 51 odsto ukupnog godišnjeg uvoza sirove nafte.